KontBožićni hike na Rtanj
Oko Božića, tačnije 06.01.2008. god, BALKAN TREKKING TEAM je prvi osvojio vrh Rtnja za predstojeću godinu. Sve je počelo tog ledenog jutra u 07h kada smo po snežnoj vejavici napustili naš grad Zaječar. Nakon puta od preko 40 km i nešto manje od sat vremena stižemo u selo Rtanj, Ladom Nivom, jedinom vrstom vozila kojom je moguće stići.
Kako je ova zima bila sa obilnim padavinama, nismo bili sasvim sigurni u konačni ishod, pre svega zato što smo naučili da poštujemo planinu kao i sve njene ćudi. Ipak, čvrsto smo rešili da u tome uspemo i nakon nekoliko koraka po snegu ili bolje reći u snegu do kolena (cca. 45 cm), pogledali smo na sat da bi imali predstavu koliko će vremena proći pre nego što uspemo da se dočepamo vrha. 09h i 30min bilo je vreme kada smo krenuli od planinarskog doma ka vrhu. Uspon do Babe, podnožja vrha, uglavnom je protekao onako kako smo očekivali bez nepredvidivih situacija. Staza je solidno markirana i gotovo je nemoguće izgubiti se, još manje ukoliko vam to nije prvi put da ste na Rtnju. Prolaz kroz bukovu šumu nas ostavlja bez daha. Bukve su sive, nebo takodje, a sneg beo i samo smo mi u boji, te je to jedina stvar koja nas odvaja od crno belog sveta u kakvom smo se na trenutak zatekli. Usput, čujemo zvuk motorne testere. Nekom su neophodna drva za ogrev po ovom hladnom danu. To je privuklo našu pažnju. Levo od staze kojom idemo, vidimo da je ogroman prostor bukovine isečen. Najverovatnije je ski staza u izradi, ali moraćemo da sačekamo sledeću godinu da vidimo da li je naša predpostavka ispravna. Nakon izlaska iz šume, ugledali smo drvenu tablu sa natpisom RTANJ VRH. To je mesto gde smo se uputili. Sledi malo ravnija deonica sa mnogo više zavoja i nižim rastinjem. Na drveću i granama je bilo toliko snega da su nekako smešno visile na dole i svaki put kada bi prošli ispod neke grane nižeg rastinja, pala bi velika količina snega na nas i na naše ruksake. To je bio trenutak kada nas je ujedno stigla i prva kriza, jer smo na hike krenuli bez ikakvih priprema nakon novogodišnjih proslava, a borili smo se sa snegom do kolena. Rešenje smo našli u energy barovima i limenci Red Bull-a. Trenutak za energetsko okrepljivanje izabrali smo u pravi čas, jer smo kasnije izašli na Babu i dva puta su nam se ukazala za dalji nastavak. Prvi put bio je sa južne strane Rtnja i uradjenom stazom koja se naravno, nije videla zbog snega i bez većih izazova. Drugi put bio bi sa istočne strane po grbenu sa jakim vetrom, zaledjenim stenama i dubokim snežnim nanosima. Izabrali smo put sa istočne strane. Ako sam napomenuo da je prvi deo puta prošao očekivano, onda je ostatak koji je bio pred nama sledećih tri sata uspona, sve samo ne očekivan...
Na samom početku uspona uz greben osetili smo jak nalet vetra. U tom trenutku, bilo nam je jako smešno to što smo ispred planinarskog doma razmišljali o eventualnoj mogućnosti da na samom vrhu bude sunčano i da napravimo fenomenalne fotografije u sred ovog tmurnog i ledenog dana. Pre svega zbog relativno niskih oblaka u samom podnožju planine i to ne bi bilo prvi put da se tako nešto dogodi. Rtanj je relativno niska planina (1570 m.n.v.) i iz iskustva to možemo i da potvrdimo, ali...
Nakon samo nekoliko stotina metara predjenog puta ušli smo u DEATH ZONE, kako smo taj deo nazvali. Možda će vam to smešno zvučati za planinu te visine, ali verujte mi da nam je za ovaj hike bila potrebna i alpinistička oprema koju, naravno, nismo imali sa sobom. Uostalom, izabrali smo najgori i najhladniji mogući dan sa najvećim padavinama za takvu aktivnost. Na svakih 100m predjenog puta vetar se sumanuto pojačavao do te mere da smo u tom delu uspona više puta gubili ravnotežu i bili pobedjeni (čitaj oboreni), od strane pomenutog. Rukavice koje smo nosili, svaki put bi se zalepile u dodiru sa stenama za koje bismo se uhvatili u nadi da se popnemo. Cipele bi se svaki put okliznule, a ukoliko bi pokušali da penjanje na neki način zaobidjemo, dočekalo bi nas propadanje u dubok sneg nanešen vetrom (smetovi su bili i preko 1m). Vreme je prolazilo, vetar je sve više duvao, a mi smo sve više gubili snagu za samu završnicu. U jednom trenutku počela je i ledena oluja. Nošena brzinom vetra koji nas je bukvalno obarao, sve je ličilo na usmereno vatreno polje sitne sačme koje završava na našim ledjima. Od silnog uzbudjenja i borbe da se ne okliznemo ili iz bilo kog drugog razloga padnemo, disanje nam je postalo ubrzano i plitko. To je stvarno bio trenutak kada smo samo razmišljali o ljudima sa alpine climbinga i zapitali se: Kako li je na Himalajima!? Voleli bi da je neko ovde sa nama da nam bar kaže kolika je ta razlika, ako ne u temperaturi koja je ovde bila blizu -20 C ,onda bar u snazi i brzini vetra. Moral nam je u tom trenutku bio negde na nuli. Ustvari, zbog loše vidljivosti koja je iznosila nekih 10-ak metara (ovde treba napomenuti da osim što je vidljivost ograničena, na udaljenosti od 10m se ništa drugo i ne može čuti, zbog buke kojom vetar nosi ledenu kišu), najveći problem je bio to što smo mi znali koliko je vremena potrebno popeti se na vrh po lepom vremenu, a to vreme smo odavno probili i još uvek nismo izašli. Opcija odustajanja je uvek uključena, ali ne sada i ne ovde. Nalazimo zaklon iza jedne stene i u zavetrini pravimo poslednju pauzu. Jedina misao koja okupira našu svest je da ne može biti još puno do uspeha. To nam ujedno i daje novu snagu. U nekoliko sledećih minuta, zaledjene ruševine nekadašnje crkvice, pojavljuje se pravo ispred nas i mi prelazimo preko zaledjenog platoa do samog cilja. Osećaj oduševljenja i zadovoljstva teško je zaobići. Osmesi na našim licima dovoljno govore. Osećamo se kao da smo osvojili Everest. Iako je u pitanju nešto sasvim drugačije, uslovi koji nas okružuju daju nam za pravo da se tako osećamo. Nalazimo limenu kutiju okovanu ledom i nakon upotrebe sile, dolazimo do sveske u kojoj prvi upisujemo utiske i čestitke za ovu godinu. Uslovi za slikanje su i više nego loši, ali uspevamo da napravimo par fotki nakon čega su nam prsti na rukama potpuno utrnuli. Počinjemo previše da se hladimo zbog stajanja u jednom mestu i odlučujemo da ne gubimo previše vremena, jer je 15h i 30min. U trenutku nam prolazi misao da je spust uvek teži. Posebnu pažnju posvećujemo zaledjenim stenama pri slilasku, jer na jak vetar skoro i da više ne obraćamo pažnju. Ne možemo ga ni ignorisati, jer previše utiče na našu ravnotežu i sigurnost pri spustu. Žurimo što više možemo, ali imamo na umu da ukoliko se sada okliznemo posledice mogu biti čak i tragične.
Nakon nekoliko stotina metara izlazimo iz DEATH ZONE. Sada nam je veliki snežni nanos najveći problem i najbrže bi bilo spustiti se snowboard-om, ali nije samo to. Sve je mračnije. Postajemo svesni činjenice da nas mrak ovog puta sigurno neće zaobići. Nošeni inercijom, za malo promašujemo put silaska, taman toliko da je sada šuma ispred nas u koju se treba prvo spustiti, a zatim izaći. Ubrzo pronalazimo naše tragove u snegu uz pomoć baterijske lampe. Mrak je već uveliko. Ni belina snega se više ne vidi. Ledena kiša još uvek pada, a temperatura se spustila i postalo je još hladnije. Sve one stvari koje su bile mokre, na nama su se skamenile. To se naročito oseća sa cipelama u kojima više nema suvišnog pomeranja stopala. Digitalni aparati već odavno ne rade i pitamo se hoćemo li uspeti da prebacimo slike? Poroći će još nekih dva sata nakon što ponovo ugledamo našu zaledjenu Ladu Nivu...
Za vreme letnjih meseci, vreme koje vam je potrebno da se popnete do vrha iznosi oko 2 sata i 15 min. Nama je bilo potrebno samo blizu 6 sati da izadjemo na vrh! Vreme za silazak i ne računamo, a za to je bilo potrebno nešto više od tri i po sata. Ni ovog puta nismo odustali. Naprotiv, BALKAN TREKKING TEAM je samo pomerio svoje granice izdržljivosti i stekao iskustvo više i ispunili ono o čemu smo pričali u irish pub-u veče pre nego što smo krenuli uz točeno zaječarsko pivo. Lep je to osećaj, pogotovu kada znamo koliko je snage i volje uloženo u tako nešto i po kakvom vremenu.
Uostalom, volja je pravi i jedini pokretač...
Autor teksta Milos Diskovic
Jul
30
Trekking-splavarenje Šćepan polje - Žabljak
Trekking-splavarenje Šćepan polje – Žabljak 19.07. – 23.07. 2007
Još od poslednjeg trekkinga po Staroj planini, u maju, po glavama su nam se vrzmale moguće destinacije za sledeću akciju. Na rečenoj akciji smo postigli i načelni dogovor o registraciji sportskog kluba koji bi u opisu aktivnosti sadržao, pre svega trekking, ali i ostale avanturističke sportove. Ubrzo nakon povratka kući krenulo se sa procedurom registracije kluba, a telefoni su se usijali od razmenjivanja SMS-ova o mogućim destinacijama za buduću avanturu. Uskoro se izbor sveo na tri mogućnosti:
1. Pešačenje kroz devičanske šume Homolja, uz obavezno izazivanje sudbine kontaktom sa nadaleko čuvenom vlaškom magijom:-)
2. Pešterska visoravan i na kraju, ali ne i najmanje bitno:
3. Durmitor.
U trenutku kada smo studiranjem topografskih karata shvatili da je Tara jako blizu i da bi trekking mogao biti iskombinovan sa raftingom, pitanje o budućoj akciji se samo od sebe rešilo. U to vreme je nekako bila završena i papirologija oko formiranju kluba, te je ovo imala biti prva akcija pod okriljem Balkan trekking teama.Mora biti posebna. Prilikom planiranja jedina nedoumica je bila sa koje strane krenuti, tj. da li prvo ići na splavarenje ili prvo pešačiti. Zbog lakšeg timinga rešili smo da se prvo spustimo Tarom, a zatim da krenemo na pešačenje. Po planu trebalo je da prepešačimo stotinak kilometara.
Ovoga puta uz, može se reći standardne Miloša aka Dileta aka baltrekka, Glexija i Jovana, put Bosne i Crne Gore uputila su se još dva nova-stara lica. Nova jer im je ovo vatreno krštenje u našoj maltene standardizovanoj ekipi, a stara jer su Marko aka Čika Crni i Miloš aka Miške nama poznati još iz skautskih dana i sve samo ne neiskusni u outdoor akcijama.
Na poslednjim SMS, mail konsultacijama utvrđen je dan polaska... 19 jul.
Glexi i Jovan su autobusom krenuli iz Beograda prema Foči, dok je drugi deo teama krenuo kolima iz Zaječara. Dogovor je bio da oni u Čačku ostave automobil i udju u autobus. Sve je proteklo po planu. Miloš je, zbog brojnih sečiva koja smo posedovali, bio malo anksiozan pri prelasku u Bosnu ali je sve proteklo u najboljem redu. Oko 04:30h stižemo u Foču gde nas po dogovoru čekaju naši domaćini iz Mountingsovog kampa i belim defenderom prevoze 20-ak km do kampa. Moglo bi se reći da naša akcija, ustvari, ovde tek počinje.
20. 07. dan I
Posle kratke dremke, postavljanja šatora i doručka (odličan burek sa mesom) domaćini počeše izdavanje neoprena i prsluka za spasavanje. Svi smo bili uzbuđeni.
Kombijima i džipovima smo prebačeni 20-25km uzvodno, preko granice sa Crnom Gorom, do Brštanovice odakle počinje spust. Naša ekipa je u čamcu bila sa grupom veselih momaka koji su se već u džipu opuštali uz ,,jelenka″ , a za najjače bukove su čuvali domaću šljivu. Prvi ulazak u vodu je bio mali šok (Tara je u julu ,,topla″. Ima oko 7◦c :-), ali je to brzo savladano i veoma dobro raspoloženi započesmo spust. Na veliku žalost prethodna zima je bila jako slaba i nivo Tare je bio nizak, tako da su veća uzbuđenja izostala. (Naravno, vratićemo se sledećeg maja. Molićemo boga za sneg, a preko veze (čika Crni) ćemo otvoriti branu HE Piva pa ko preživi, pričaće :-) Iako je adrenalin izostao, priroda je FENOMENALNA a to nije malo. U želji da se malo razmrdamo postali smo veeeooooma kompetitivni pa smo, iako smo poslednji krenuli, rešili da prvi stignemo u kamp. To je rezultiralo atmosferom sa borbenih galija, gde smo u pauzi veslanja napadali (prskali) sve koje smo sustigli. Definitivno smo bili najbučniji, a verovatno i drugima vrlo zanimljivi jer su nas svi koje smo pretekli slikali.(možda onako kako biste gledali i slikali neku retku životinjsku vrstu?) Vredi pomenuti potok koji se uliva u Taru i koji je toliko leden da i sa neoprenskim čarapama nismo osećali prste od hladnoće. Doduše nismo morali baš kroz vodu da se penjemo uz potok i vodopade.:-) Bilo kako bilo veoma zadovoljni smo došli u kamp. Jedino što još valja dodati je BOŽANSTVENA JAGNJETINA ispod sača i Diletova briljantna partija paint-balla u večernjim satima. Rano smo legli jer,....sve prethodno je bilo lagano zagrevanje....
21.07 dan II
Ustali smo u 05:30h. Relativno brzo smo spakovali šatore i doručkovali. Stavljamo rance (ovoga puta su cca. 20kg) pritežemo opremu i....krećemo. Po planu treba stići do HE Piva udaljene 20km, obići je i nastaviti pored Pivskog jezera do sumraka i postavljanja logora. Nismo imali baš najjasniju predstavu šta nas očekuje. Krenuli smo asfaltnim putem ka graničnom prelazu. Ima dosta automobila raznih registarskih oznaka.Ovu oblast, očigledno posećuje veliki broj turista. Uz ovlašno pregledanje ličnih karata prelazimo u Crnu Goru. Posle graničnog prelaza Šćepan polje idemo novim asfaltnim putem kroz kanjon Pive. Kada smo polazili svi smo razmišljali o Škrškim jezerima i kamenitim obroncima Durmitora, Pivu nismo imali na umu. Međutim.... Kanjon Pive je jedna od najfantastičnijih stvari koje sam (smo) video. Već mnogo puta rabljena fraza o slici koja bolje govori od hiljadu reči ovde je potpuno primenjiva. Zdušno preporučujem svakom da ode i svojim očima vidi tu prirodnu lepotu. Boja vode koja priliči karipskim ostrvima, surove litice, drveće koje prkosi zakonima fizike rastući na vertikalnim stranama kanjona, tuneli na svakih 200m (i manje).....nisam dovoljno vičan da rečima to prenesem. I zato neću pokušavati. To je lepota trekkinga. Da smo vozilom prošli tuda verovatno bismo stali na jednom ili dva mesta, slikali i...otišli dalje, ovako... imali smo privilegiju da uživamo u svakom metru, u zvucima i mirisima....Što je neprocenjivo. Ujedno to je neizvodljivo kada se putuje na drugi način. Posle 3 sata stižemo do HE Piva koju je trebalo da obiđemo. Čika Crni (Marko) je dispečer u EMS-u i obavestio je rukovodstvo da će sa prijateljima posetiti HE. Upravo tu dolazi do komične situacije. Elem, pet znojavih trekkera dolazi do postrojenja i prijavljuje se portiru, a odatle je sve komedija. Stiže šef smene sav skockan i u propisnom mantilu (koji, kako je kasnije rekao, NIKADA ne nosi) učtivo nas dočekuje i kaže da su mu ,,odozgo″ javili da dočeka DELEGACIJU IZ BEOGRADA. Sjajno je bilo videti njegovu reakciju kad je shvatio da smo MI ta delegacija. Ipak se brzo opustio i pokazao nam postrojenja koja kao da su precrtana iz igre Call of duty. Zatim smo, kao pravi ,,drugovi iz centralnog komiteta″, u kožnim foteljama sačekali specijalni kombi sa klimom da nas odveze u Plužine na ručak. Tako su naredili oni ,,odozgo″. Kada je posle obilnog i DOOOBROG ručka stigao višestruko naduvani račun i plaćanje ,,na potpis″ svi smo se setili Tesne kože i druga ,,preduzećetovog rukovodioca″. Brana je, inače, impozantna. Uzdiže se 220m i pregrađuje kanjon, a sa druge strane pravi jezero dugo 40km. Impresivan podatak je da se kontrolna soba nalazi 100m (slovima: sto metara) unutar planine.Nakon ručka, naši novostečeni prijatelji su nam olakšali i skratili put dobrih 20ak km lišivši nas potrebe da tabanamo po užarenom asfaltu koji je, to ćemo u toku II i III dana saznati, koban za stopala. Od mesta do kog smo došli kombijem, do sela Trsa ostalo je još 12km asfalta na temperaturi od 35c◦. U selu smo se osvežili fantom rashlađenom SNEGOM, raspitali se o mogućim putevima i krenuli da nedaleko od sela podignemo logor. Nakon večere smo tretirali ojede i žuljeve i brzo pošli na počinak.
Dan III 22. 07.
III dan je po planu trebalo da bude ,,D day″. I bio je. Kod kuće smo, optimistički, planirali da tog trećeg dana stignemo do Bobotovog kuka. Ooo, kako je to bilo optimistički:-) Bilo kako bilo, za 3 sata smo prevalili 22km od Trse do sela Nedajno i kanjona Sušice. Taj komad puta smo savladali po asfaltu i veoma smo srećni bili kada smo u Nedajnom prešli na makadam. Tu smo se odmorili kod prijateljski nastrojenih lokalaca. Još jedan kanjon i još jedno oduševljenje spektakularnim prizorom. Put nas vodi ka dnu kanjona. Idemo ka Sušičkom jezeru i planinarskom domu koji se tamo nalazi. Tu polako zalazimo u drugačiji predeo. Usponi postaju strmiji, pašnjake zamenjuju krečnjačke litice, obrisi moćnih planina su sve bliži. Kod planinarskog doma, koji je na rajskom mestu, pravimo malo dužu pauzu. Jezero je zbog malo snega i padavina presušilo,ali je krajolik i bez njega predivan. Podseća na Alpe. Kod doma upoznajemo gospodina Radivoja Vukovića, instruktora ronjenja, alpinizma, skijanja i gorskog spasioca člana ⁄ osnivača planinarskog društva ,,Ambi Extreme″ iz Nikšića. Mi njemu poklanjamo X-sports, a on nama Korav ∕Tough planinarski magazin koji je plod saradnje ljudi iz Albanije, Makedonije, Bugarske i Srbije. Provodimo neko vreme u prijatnom razgovoru i pomno slušamo savete iskusnog planinara.Rastajemo se uz srdačne pozdrave. Krećemo kroz kanjon Sušice. Dosta sam vremena proveo u outdoor ambijentu ali većih kopriva nigde nisam video. Neke su bile i 1.3m. Ambijent prepun flore, insekata, vruć, vlažan i lepljiv vazduh se jedva udiše.... da se nismo kojim čudom obreli u kišnim šumama Amazona ili Konga? Da ne beše mačete bilo bi to veoma loše iskustvo.Nakon 2,30 sata počesmo se uspinjati na strane kanjona. U vrlo kratkom rastojanju dobili smo dosta na visini. Tu su neki od nas imali prve krize. Jednostavno ostali su bez energije. Dekstroza i bonžite su malo popravile stvar. Stižemo do tzv. Skakala. Oooo, bože! Lavine su oborile pola šume pa je sada staza (solidno markirana) bila preprečena na svakih 10-20m četinarima koji su bili na visini od metar i deset. Niti da prođeš ispod niti da preskačeš. Ova trka sa preponama nije, kao atletska, bila 110m nego nekoliko kilometara, uzbrdo, sa 20kg na leđima. Bilo je veoma ,,veselo″. No, nekako, skoro u smiraj dana stižemo do planinarskog doma Škrka (1720m). Tamo je već bilo ,,milion″ ljudi. Sigurno tridesetak Čeha i šest, sedam Francuza. Ubrzo nakon smeštanja uspostavljamo prve kontakte sa jednim Čehom- Milošem i dvojicom francuza (tj. Jednim Kanađaninom i jednim Francuzom) Alenom i Josephom. Razmenjujemo iskustva, razgledamo mape i raspitujemo se za specifičnosti na stazama planiranim za sutra. Provodimo lepo internacionalno veče uz logorsku vatru. Sa Josephom i Alenom ćemo se još sretati, ali o tom potom. Relativno smo brzo zaspali. Kakva je blagodet spavati na dušeku, shvatiš tek pošto provedeš neku noć spavajući na zemlji ili još gore kamenjaru (podloška pruža termičku izolaciju, ali ni U od udobnosti ). Gluvu noćnu tišinu prekinuše krici progonjenog. Svi namah skočismo iz sna. Naravno, nije bilo ništa strašno. Miške je zaboravio da nam pomene kako s vremena na vreme ima noćne more:-) Da...., one prepreke na Skakalima prethodnog dana su zaista bile grozomorne...razumem Mišketa u potpunosti:-) Od malog noćnog horora do jutra spavali smo kao...hmmm...zaklani. Sutra je vrhunac akcije. Idemo na Bobotov kuk. Jedva čekamo!
Dan IV 23. 07.
Nakon ustajanja doručkujemo, pakujemo opremu koja je bila razbacana po celoj sobi i koristimo priliku da se fotografišemo. Prethodne večeri smo bili suviše umorni i sunce je već zašlo da bismo primetili kako je prelepa okolina doma. Dom i malo i veliko škrško jezero se nalaze u dolini (ako nešto što je na 1725m može biti dolina :-) koju sa svih strana okružuju moćne planine sa vrhovima od preko 2000m. Bobotov kuk(2523m), Prutaš...Izgledali smo sami sebi kao mravi na dnu duboke činije. Zaista, ponestaju reči kojima se valjano može opisati grandioznost i divlja lepota tog predela obasjanog jutarnjim suncem. Danas treba izaći na Samar (2030m), koji je zapravo prevoj i izlaz iz doline, zatim doći do Zelenog vira i odatle započeti uspon na Bobotov kuk(2523m). Nakon uspona treba obići Ledenu pećinu i stići do katuna Lokvice gde je planirano noćenje. Sve u svemu 15km i 1150m ukupne visinske razlike.
Krenuli smo markiranim trailom ka Samaru. Pravo ispred nas se uzdizao Prutaš (2163m). Veoma, veoma pitoreskna planina na kojoj se jasno uočavaju geološki slojevi i na osnovu kojih se može naslutiti iskonska snaga prirode koja je ove nekada vodoravne slojeve neizmernom silom potisnula nagore i stvorila planinu na kojoj su oni sada dijagonalno. Možda zbog divljenja Prutašu, a možda i zbog malo nemarno obeležene staze u jednom trenutku shvatismo da ne možemo pronaći markacije. Ništa zato. Jasno vidimo kuda treba da idemo. Što bismo tražili stazu koja verovatno ionako ide okolo kada možemo pravo gore. Hmmm, hmmm! Istovremeno i dobra i loša ideja. Dobra jer je ovako bilo spektakularnije, izazovnije. Loša jer nam je sa rancima od 20 kg bilo malo poteže da tražimo siguran oslonac u tri tačke, borimo se sa vetrom i pazimo da ne odronimo hrpu kamenja na one ispod. Takođe vrlo verovatno da nam je trebalo mnogo više energije nego da smo išli normalnom stazom, a čekao nas je Kuk... Bilo kako bilo, sa svakim odmorom i pogledom nadole ka domu i jezerima zaboravljali smo na teškoće i ostajali bez daha od lepote prizora. Jedinu brigu zadavala je Jovanova desna hi-tec cipela kojoj je đon ozbiljno počeo da se odvaja.(To ne znači da su hi-tec loše, već da su bile stare 7 godina i već načete, ali je Jovan mislio da bi pre penzije trebalo da ,,vide″ ovakav jedan put. Na žalost otišle su direktno u grob, a ne u penziju:-) Na Samaru smo napravili duži odmor. Tu smo uživali u suncu i pogledu na mesečev pejzaž sa druge strane od Škrških jezera. Tu smo i shvatili zašto Crnu Goru Turci nikad nisu potpuno osvojili:-) Staza prema Zelenom viru je zapravo izgledala kao kamenolom. Ipak, bilo je jako zabavno skakutati sa stene na stenu. Neuporedivo je dinamičnije nego: leva, desna, leva, desna.... po stazi koja vijuga uzbrdo. Na Zelenom viru je trebelo da bude jezero i izvor. Pogađate, zbog loše zime nije ih bilo.(Unapred smo to znali jer nam je Čeh to rekao prethodne večeri) Još jednom smo napravili pauzu pre napada vrh. Tu smo doživeli neprijatnu situaciju - potpuno neobjašnjivo smo, maltene, ostali bez vode. Iako su znali da na Zelenom viru nema vode neki članovi ekipe su skoro popili svoje zalihe. Nismo znali kada možemo očekivati da naiđemo na vodu. Moral je malo opao, ali podelili smo preostale zalihe, neki inat je proradio i skoro smo izleteli na 2250m gde smo ipak ostavili rance i na Kuk krenuli bez tereta. Dok smo ostavljali rance čuli smo dozivanje iz daljine. Kada smo locirali mesto odakle dolazi, dvogledom videsmo Josepha i Alena kako nam mašu. Oni su krenuli pre nas i nisu išli na Bobotov kuk. Srešćemo se sa njima na Lokvicama. Staze su markirane i nije nikakav problem popeti se na vrh iako na nekim mestima ima elemenata slobodnog penjanja. Verovatno je zimi to poprilično ozbiljan poduhvat. Pogled je sve vreme očaravajuć. Ubedljivo najlepši pogled je na Škrška jezera i planinarski dom. Stižemo na vrh. Tamo provodimo najmanje sat vremena fotografišući, upisujući se u knjigu i gušterišući na suncu. Međutim, opuštanju je kraj. Sunce se bliži zapadu, zalihe vode su minimalne, a nama predstoji još dobar komad puta. Za silazak delom koristimo drugi smer. Malo je strmiji, ali i kraći. Stižemo do mesta sa rancima, uzimamo ih i krećemo nizbrdo. Taj deo puta je veoma težak jer je ljuti karst ili kamenolom kako smo ga mi nazvali.Kamen je oštar i prosto razvaljuje cipele. Jovanove su vezane kanapom i dobro se drže. Na mestu sa zaostalim snegom Dile i Jovan dopunjuju svoje zalihe tečnosti. Polako, ali sigurno napredujemo. Na raskršću za Ledenu pećinu održavamo kratko savetovanje i posle glasanja odlučujemo da je ipak ovog puta propustimo. Mrak se bliži, umorni smo, bez vode i nismo sigurni da u onom kršu možemo naći par kvadrata ravne, nekamenite podloge za šatore. Teška srca odustajemo i nastavljamo ka Lokvicama. Mrak je već pao kada stižemo. Na maloj zaravni 7-8 šatora. Prava internacionalna ekipa. Hrvati, Srbi, Poljaci i naravno...Česi. Nikad nismo videli toliko Čeha (osim u Češkoj:-) ) Počeo je da duva snažan vetar i morali smo da na krajeve šatora postavimo veoma teško kamenje. Unutar šatora izgledalo je kao da će nas vetar svakog časa oduvati. Neki nisu imali sreće sa podlogom(bila je gužva i već je pao mrak te nismo baš mogli da biramo gde da postavimo šatore) pa su spavali samo par sati.
Dan V 24. 07.
Osvanuo je lep, sunčan dan tako da su noćne muke brzo zaboravljene. Prilikom odlaska na izvor po vodu, ponovo srećemo Alena i Josepha. Dogovaramo se da zajedno doručkujemo, a onda zajedno i nastavimo put do Crnog jezera. Na Lokvicama zaista postoji katun(nije da se samo zove tako), a na njemu muž i žena koji veći deo godine provode visoko u planini gde čuvaju svoja stada. Međutim nedostatak vode za ovce(i jezero Lokvice je zbog slabe zime baš - lokva) im predstavlja ozbiljan problem.
Ovaj dan je bio chill out. Lagano smo se spuštali stazom koja vijuga kroz borovu šumu. Četinari ne samo da nas štite od sunca već i predivno mirišu. Posle 2,30 sata hoda kroz šumu se nazire jezero. Mnogo ljudi je u okolini. Jedni roštiljaju, drugi se kupaju, treći veslaju. Stigli smo u civilizaciju. Svi smo jedva čekali da se bućnemo u jezero. Nekoliko dana održavanja higijene vodom iz flaša i vlažnim maramicama je ostavilo traga. Kako je prijalo. Sledeće na redu bilo je .....PIVO. Simpatično je bilo čuti Francuze kako skandiraju PI-VO, PI-VO.... Uputili smo se ka nečemu što je izgledalo kao restoran. I bio je. Zahvaljujući tradicionalno ,,brzoj″ usluzi veliko nikšićko je bilo na stolu za 20 minuta. Međutim, kako reče Alen: Maybe this is not the best beer in the world but now......″ Kako je ,,leglo″ ne može se rečima opisati. Pošto smo bili gladni rešili smo i da prezalogajimo nešto. Durmitorski i Njeguški stek su bili savršeni, njeguški sir-nestvaran.....pivo odlično, razgovor sa novim prijateljima opuštajući... Nismo primetili kako je vreme proletelo. Morali smo da usiljenim maršem pređemo 3-4km do Žabljaka kako bismo stigli na autobus za koji smo dobili informaciju da kreće u 16:30h. Na brzinu se pozdravismo sa Alenom i Josephom i jurnusmo ka Žabljaku. Onako u žurbi uspeli smo da shvatimo da je Žabljak vrlo slikovit gradić sa mnogim drvenim kućama.Stižemo na autobusku stanicu u 16:20h. Na žalost autobus u 16:30h je IZ Beograda a ne ZA Beograd. Glexi mora bit na poslu u određeno vreme. Saznajemo da iz Pljevalja postoji autobus u 20h. OK! Idemo u Pljevlja. Iznajmili smo kombi nekog trgovca i zaputili se u Pljevlja. Za pedesetak minuta stižemo na autobusku stanicu. Tamo nas obaveštavaju da autobus za Beograd polazi ne u 20h nego u 00h. Kako god, 6 sati čekanja i nije tako mnogo. U kafeu na autobuskoj stanici u Pljevljima imali smo sasvim dovoljnoi vremena da razgovaramo i sredimo utiske. Akciju smo svi opisali u superlativima. Kao i obično na kraju svake akcije već se nazire sledeća. Ovog puta iza ugla stidljivo proviruje hiking u Pirinejima. Međutim... o tome kad dođe vreme. Pozdrav svima.
